Prostitucija duha i pomanjkanje kruha

Počelo je počelo. Ono što je bilo daleko sad je naša surova stvarnost. Narod je trpio, trpio i trpio, i čini se da je popizdio. Sindikat se sprema za ulicu, no koliko je narod stvarno popizdio - to je pravo pitanje. Jer koliko mi uvijek trpjeli, okretali leđa od problema, gurali stvari pod tepih, iznova smo spremni trpjeti još. Mi smo stvarno interesantni ljudi. Nitko nas ne može toliko jebavat koliko mi možemo trpjeti. Cijene svih proizvoda divljaju do ludila, ljudi jedva spajaju kraj s krajem. Više ni ne životare nego životinjare.

I dok se sprema frka zbog očaja u kome se nalazimo, putem medija nam pokušavaju skrenuti pažnju sa ovog stvarnog problema na nešto sporedno. U jeku je akcija protiv pušenja (tko tu kome puši?). Ok - zdravlje nije sporedna stvar nego najbitnija (kako veli stara narodna: kaj ima siromak od toga ak' je betežen?). A priča se na sva zvona o zabrani pušenja, jer nas ono ubija i narod čini nezdravim. Sa svime time se slažem i sve je to točno, ali prije ikakvih zabrana i rezova sve to treba vrlo pametno protresti i povući najbolje i najbezbolnije poteze. Da pušenje ubija -ubija - ali ubija i glad! A u ovom trenutku previše je ljudi gladno. Zato nedajmo da nam se skrene pažnja sa onog bitnog problema o kome ovisi punoća ili praznina našeg trbuha.

Protest na ulicama je nešto što šteti ugledu ove države i nikome ne čini ništa dobro. Ali ako je to jedino rješenje da se nekome otvore oči, onda je to neizbježno i potrebno.

Jer, na žalost, kod nas trenutno vlada prostitucija duha i pomanjkanje kruha.